Неке туге краће трају
и дотрају.
Неке се одуже,
саплету о трње руже,
корак друмом опруже.
Неке жеље друге зову,
обрну по коју нову,
чулима живота,
цео свет призову.
Понеке изостану,
изгубе основу.
Млако вино њима тече,
замућен се одраз,
маглама претаче.
Нити стоје, нити клече,
спутава их сувишни опрез.
Над згариштем,
месечева сен лелече,
ни да стане, нити да потече.
Вијоре се димови у гори.
Временом изгори све,
што не може да ниче.