Покушај да зауставуш усуд постања,
променљивост.
Да непознату математичку кривуљу,
спознаш у трену стварања.
Немогуће је.
Клизи песак низ стакло
пешчаног сата, на другу страну.
Када се сат обрне, друга постаје – прва.
У нијансама бесконачности,
нови почетак одбројава.
Претходно,
садашње, будуће:
исто је.
Једно у другом траје.
Две странице једне медаље,
трећа се још не препозаје.
Покушај да је ухватиш.
Неухватљива је,
отече, оде.
Отиче, све отиче
што реком времена протиче.
Све што је сажето на рубу једне,
већ испричане животне приче.
Уместо ње, нешто је друго,
још неуобличено изникло.
Новом устројству свикло,
да би као и претходно,
једном посустало.
Тако то бива.
Ништа се другачије,
на овој равни Васељене
и не збива.
Само нас живот, успут,
на тренутке заварава.