Привид на хоризонту
модре кочије котрља.
Постиснута мисао,
у свом лавиринту
речи запоставља.
Изврће се дан.
Губи смисао. мењам га за сан
у шкрињи од маглене пене.
Спуштам је на длан.
Олакшава тежину бремена.
Изнеће га уместо мене.
Измешта време.
На измаку поноћи,
огледа се нерођена зора
у огледалу ноћи.
У некој мирној луци,
процваће нови дан.