Ноћас улице крше прсте
на оголелим раскршћима.
Ветар на тренутке,
мења смер путоказу.
Располућени Месец,
није пронашао
другу половину лица.
Птице селице бораве на неком,
топлијем континенту,
док набеђени уметници,
зидове кућа претварају
у словарице.
Бескућницима су утекли снови.
И мени.
Једино још светло,
дише у мом оку.
Закорачих уназад.
Кад тамо, над провалијом,
просевну муња и видех!
Јасно као по дану,
свој пропуштен корак.
Због чега сплићем несаницу
у осами ноћи.
Окаснила сам на своје искупљење.
Зором ће изнићи
изданци дана,
који ће прекратити време,
преостало до следеће ноћи.