Цвет поникао уз пут
склапа се и буди.
Мало шта дуго опстаје.
Време снагу не дарује,
острашћеност је изнуди.
Корак по корак се траје,
гледано очима губитника.
Шкрипе успомене
у сећању добитника.
У лагуму живљења,
извија се путања.
Танушна граница опстанка.
Мами и заварава
истовремено, без престанка.
Тај пређени пут ретко испуњава
пун обим кретања.
Све је обухваћено,
недостају покајања.
Ни једна путања се,
у двоје не завршава.
Доноси се и односи своје.
Покора опстаје,
али нада истрајава.
У освиту новог јутра,
ноћ се слива низ месечину,
трагом илузије.
У сновиђењу се раствара.
На прагу будности нестаје,
жури у колотечину.
Када ова ноћ исцури
низ длан новога дана,
спустићу је међу листове
књиге успомена,
у шкрињу од белог сатена.