Док сневам, замишљеним
пространством бродим.
У заветној тишини снова,
разочарења потискујем.
Некуд, где се у недоумици,
заустављених корака,
неспојиве ствари сусрећу.
И покрећу непроживљене
крхотине потрошених прилика.
Јутром ме отрезни унутршњи глас
чувар утамничене будности.
Пред којом се брзо топе све,
заустављене слике из подсвети.
И нестане последњи призор,
због чега, на тренутак претрнем.
Пре него што постанем онаква,
каква иначе, треба да будем.