Имам приче неиспричане,
песме неиспеване.
Просуте речи
месечином изливене.
Облик им се ковитла,
на сред папира.
Невидљива струна
детаље пребира.
Звуком тишине,
недирнуте доље
папирног Месеца,
на пола пресеца.
И као из далека,
први дамар чека.
Ћудљивих дубина,
с’ више колосека.
Да одјекне
жалом успомена
и глатко склизне
низ ветер промена.
Покреће се
ускомешана лавина!
Нова посвећеност
се буди.
Праском боја,
песму у златној
омотници нуди.
Минути сате,
више не плету.
Обрћу се,
продубљују,
оштре у залету.
Смисао речи
се дознаје,
постројених
испред нове битке.
Чврсто стоје,
постају бритке.