У круг, у круг низ видокруг,
играмо чардаш
друг и ја.
Сав свет је мој,
док плешемо
и њишемо се,
све у круг.
Корак до облака,
ја и мој друг.
Плешемо све до дела,
у ком живот тражи,
да намири дуг.
Где слаби и пуца
зачарани круг.
До призора који открива,
да плес, у целини,
није ни био наш. Сасвим наш.
До приозора
Пред којим посустаје
размахнути чардаш.