Пругом пресечена ледина
никуд не жури,
не познаје возни ред.
Благо нагнута падина,
насупрот њој,
још мање за њега мари.
Увучена у сенике, одвајкада,
скромно животари.
Ћути и дрема. Нити се жали,
нити шта очекује.
Шкрипу ветрова ослушкује
и повремени писак у ноћи.
Не марећи због возова,
што ће кад год, туда проћи.
Не мари ни што је зарад
урбане изградње,
плоднних ораница, све мање.
Она за промене, слабо мари.
Преокупирају је
једноставне, мале ствари,
које јој природа,
с времена на време, још подари.
Остало је не дотиче.
Ипак, те учмале долове,
неки нови талас,
свакодневно претиче.
Како год било, време им,
већ увелико истиче.
Као и неколицини возова,
што некаквим чудом,
туда још промиче.