Онај ветар, што уснулим
пољем песму развејава,
модрим брдима пркоси,
реч обмане огњем коси.
Дивљим шапатом јутру се смеши,
остатку ноћи немирне снове теши,
ширине небеса у невољи дреши.
Онај ветар у непрекидном трагању,
лицем у наличју, ноћу и дању.
Миомирисе немилице расипа
кроз грање младих липа у цветању.
Тај ветар, само насатавља временом
да шуми, кроз ћудљиве предачке
корене, где постепено клоне
и на чежњиве даљине заборавља.
И да ли се само повремено осврне,
случајно, у краткотрајном налету,
на оне, миришљаве и скоро
заборављене, раскошне липе у цвату.