Остадоше трешње, комшијске румене,
необране.
На крај’ зидане, пољске кућице,
иза окућнице. И појање ране птице.
Прве свеске, с ’муком исписане,
чувају ми речи мало накривљене.
Све до једне, на старом тавану,
уредно сложене и заборављене.
И прашњаве књиге, цвећем ишаране.
Омиљена словарица и прва петица.
Остаде само, још ветар да струже
труле крајеве зарђалих жица,
на трошној огради крај стрехе.
И једна поломљена дечија столица,
да подупре свеле орахе.
Остале су оне, мале ствари,
у негда препуној кошари.
За које само детињство мари.
Све, што рањиво сећање памти.
Уствари,
до века ћемо их, са собом носити.