Понирем у замах
ноћи велеграда,
узавреле реке
бескрајних каскада
безимених лица
згуснутих у збрку
затечене игре
распламсаног бића
осветљеног града.
Урањам у сито
утопљеног врела,
вијугаво, вито,
топло, бајковито
Зачарана цела!
Што никада нисам
том силином могла
приуштити себи
нигде, осим овде
узаврела чела,
пренапета била,
чак и да сам хтела.
Нигде као сада
у сјајној мекоћи
ноћи велеграда!
28.3.2010.
Аутор: Марина Тот