Носила сам плаво
под сводом неба.
Понекад и жуто,
очарана Снцем,
у плесу галеба.
Заволех црвено,
од када ме својом
пурпурном кошутом
назвао.
У трошној барци,
пред наше прво,
рањиво јутро на реци.
Те усомене са реке
бисерних валова,
дуго би сневале
наше долине ветрова,
у тиркизно небо утонуле.
Да нису прерано,
на крилу времена
заспале.
Сада се заодевам
бојом маховине.
Заметнуте дахом
месечеве тамне стране.
Изнад празне падине
исте оне долине.