Седимо.
Седимо и ћутимо,
изнад облака,
изван светла,
изван сваког појма
о времену
надомак таме.
Седимо
у безименом свету
и ћутимо.
Ни погледи
да нам се окрзну.
Две утваре
истргнуте
из сваке
могуће
креативне промисли.
Само седимо.
Вероватно
да не паднемо
на гомилу
трулога лишћа,
одложену
до даљњег.
16.11.2009.
Аутор: Марина Тот