Слушам шуштање младог месеца
у расплетеној коси,
ћутњом заогрнута.
Дубоко у себи осећам
дамаре празнине.
Нејасни ликови тмине,
стварност ми преобликују.
Бојим се да више нисам
стварна на јави,
где се под окриљем тишине,
сабласни ликови помаљају.
Из подсвести ме вребају.
Простором,
ритам времена одјекује.
Заустављена мисао,
с’ притајеним чаробњаком
немоћи, заверу кује.
Уклапа се у бесмисао
прећутног одбројавања.
Чини се да, ни мене,
ту више нема у појединим
корацима постојања.
Тескоба ми распрема постељу
на трновитом прочељу.
Не очекује, да мисли још могу,
нашироко да се препусте
утисцима замишљених слика,
вијугавог ходника маште.
И одлутају, без водича,
у чудесни свет неисписаних прича.