Помози,
помози ми усуде,
сагорели до ивице краха.
Помози да извучем
пригушену нит наде,
из чељусти свог
умишљеног страха.
Претворена у бесмисао,
у њему и даље труне.
Можеш,
можеш ти и боље.
Можеш јој спасти
осетљиву влас.
Божанској харфи,
умилни глас.
Загрлићу јаку мисо за спас,
да мудрошћу својом,
спутаваној вољи окове
здроби.
Раскинуће јој вериге.
Преостало ми је
довољно снаге,
да препознам обличје
приказе у тами.
Што снази крила, у корену ломи.
Јасно увиђам шта треба сасећи.
Мада..
Савршено знам,
на ком је растојању уже,
којег се не желим одрећи!
Марина Тот
Песма написана 02.08.2008. године.