Помози, помози ми усуде,
сагорели до ивице краха.
Помози да извучем
пригушену нит наде,
из чељусти свог
умишљеног страха.
Претворена у бесмисао,
у њему и даље труне.
Као и моје жеље,
што пред олтаром воље
стоје замишљене.
Јер зававрају ме свакодневице,
ветрови задихани,
нишан Сунца уморног.
Варљиви одсјај и трагови
у којим снопље живота копни.
Можеш, можеш ти и боље.
Спаси божанској харфи глас.
Загрлићу мудру миасо за спас,
да спутаној вољи, окове преломи.
Преостало ми је довољно снаге,
да препознам обличје приказа у тами.
Јасно увиђам, шта треба сасећи.
Мада, савршено знам,
на ком је растојању уже,
којег се не желим одрећи!