Твоје речи биле су мој занос
Осећам како простором
још вијори
њихов милозвучни запис
У својој мрачној васиони
испијам му мирис
Дубоко негде штипа ме
душа моја прогнана
Мила признајем
тегоба нам је обострана
Зарад зле коби
моја испаде погубна
Младалачке ли непромишљености!
Опрости ми што овде
на прагу вечности
у тами своје ноћи
сањам те твоје дубоке
тиркизно зелене очи
Вољена највредније
и најмилије што имам
за радост и срећу
теби у аманет је остало
Највредније
што је од мене преостало
Осим успомене
Једном ће ти небеским сводом
у походе
чудесне кочије доћи
Тада у тој далекој ноћи
сети се
и на мене помисли
Да се у трену коначног смираја
лакше можемо пронаћи!