Не чекај ме ни у мислима,
ни ту, где ноћ скрива лице,
склупчана пред твојим ватима.
Где јецај, идеално упориште има,
у обличју покошене лептирице,
преурањен сусрет, вредност нема.
Јер ноћни прапорци немо језде
и само још мук трепери, згаслим
траговима дивље, одбегле звезде.
У крилу месечине дан не опстаје.
У заблудама ноћи, те не ишчекујем.
Потражи ме у сунчевим осмесима.
Угледаћеш ме, како ти домахујем.
Кад букне зора, са осунчаног трема,
провуци кроз прсте, мисли баршуасте.