Ускомешане мисли
лутају међ’ стењем
далеко изван домашаја
морске страже
Досежу до
замишљене равни хоризонта
по којој те
узалудно и даље траже
Где изнад свега желим
да те угледам
насмејаног у окриљу азура
Уоквиреног
разливеним контурама
модрог абажура
Тамо где се видици
од постанка света
до данашњих дана
с ветровима јуре
Устаљеним ритмом
своје посаде
Тебе нема,
те нема нигде
где си својевремено
ходио
стазама своје стварности
Пред собом,
још видим слику
како ми весело домахујеш
из воде
на сам дан сутона
своје необуздане младости