Прича се да је у нека,
давна времена,
миљама далеко постојала:
– чаробна пећина!
На тајановитом месту:
изнад највиших висова
и досезала дубоко испод мора,
песка и амбиса.
Повремено би обавијена маглом
после киша,
загонетно извиривала.
Многима се причинило,
да је управо њих,
к’ себи призивала.
Једном приликом се,
некакав млад човек
-лукаво досетио.
До саме пећине се попео!
Спретно је прескочио јаругу
успузавши се пре киша
на страну другу.
Тада се догодило,
нешто, сасвим неочекивано.
Чудо невиђено!
Како даље тече прича:
Иза високе стене,
појавило се некакво митско биће,
у лику магловите опсене.
Погледа човека,
па рече:
Зато што си храбар,
следи ти добар савет,
или шта друго.
Имаш ли каквих жеља?
моја кукавна туго,
Човек се замисли:
„Мора да сањам.
Ово само варка може бити.
– Ипак,
досети се упитати:
„Ако си заиста чаробан,
могао би ми сада,
на три питања одговорити:
– Шта да урадим,
да ме пођеднако заволе
сва моја браћа?
– како се услуга,
услугом враћа?
– Како се љубав,
љубављу узвраћа?“
Застаде биће у лику
магловите опсене,
замисли се и прозбори:
„Божји човече ућути!
Немој ме на муке стављати.
Људи ме
за друге ствари моле,
а ти?
Враћај се.
силази одмах доле!“
Марина Тот
Песма написана 25.08.2008. године.