Једног поподнева око пет,
улица је свом снагом запевала.
Озарила се, бљеснула,
потајне жеље додирнула.
У небеске путе ме узнела.
Сјајем зрелог Сунца је
по крововима заплесала.
У сусрет ми похрлила!
топлином сутона проткана.
на тренутак се малена,
озлаћена птица у оку,
као цветна латица свила.
танка, светлуцава нит.
толико је потрајала,
колико и трен хировит.
Колико год сам трчала,
колико год пожурила,
сустићи је нисам могла.
кад је одлетела.