(Споменик кнеза Михајла у Београду)
Ноћ у граду тиња
сипљиво и шкрто.
Склупчана у светлу
разливених трагова гума
дуж пута,
распреда причу о последњем
градском превозу око 12.
Урбану причу,
због које би осветљени трг,
остао готово пуст и гладак.
Као тањир са шољицом
кафе за фајронт,
у притајеном кафеу на углу.
Да нема ноћног таксија.
И немог,
бронзаног сведока
-на сред трга.
Свевременог и укоченог
од чекања,да се сете и схвате
његово истинско знамење,
па да сиђе са свог,
арабескама
окићеног престоља
и протутњи градом,
елегантно, на коњу.
Како треба и доликује.
Али бесмисао у окружењу,
не да му,
да ишта пожели од ове,
меланхоличне ноћи.