Упитала сам Сунце,
зог чега је озарено,
засијало је
још већим сјајем
-Усрећује ме да
рађам живот.
Упитала сам зору
зашто је румена,
још више се заруменела.
-Будим нови дан.
Упитала сам смиље
колико је мило
– Најмилије цвеће сам.
Упитала сам храст,
због чега је тако моћан,
зазвечао је обиљем жирева
-Пуно дајем.
Упитала сам поље,
зашто је непрегледно,
зашумело је младим житом,
-Доносим неопходну храну.
Упитала сам сеницу
због чега је толико брижна,
-чувам птиће у гнезду.
У пољу сам угледала
младу жену
са детенцетом у наручју.
Оно се насмејало,
прогугутало, па заплакало.
Жена седе у храстов хлад,
брижно нахрани дете
и запева успаванку.
Озарена.
Дете се од милине
заруменело
и одмах заспало.
Ту слику сам запамтила:
два бића,
која су једно другом све.