У једноличној свакодневици,
по навици се лута.
Само повремено се стреса,
прашина са капута.
Не врви од живота
у избледелој сликовници.
Погледом се испраћају
силуете у измаглици.
Кораке односе са собом.
Осипају се крајеви
путање пред тобом,
дан за даном.
Загубљена трагања,
по мртвим угловима стоје.
У отиску живота,
разливају се замућене боје.
Запињу на дугмету
са капута,
што менама времена одлолева,
неће да одлута.
Сваким даном, равнодушност
колотечине
осећај зебње доноси.
Крвотоком се иње,
у празан простор уноси.