Кроз шуштање
јесењег лишћа,
ветар у шевару,
на корак до реке,
меко зазвони.
На опустелом атару,
прхну јато птица,
завијори, у облак зарони.
Лагано, у злато тоне
месечева сена.
У овај час докони,
на прозорска окна
тихо завирује, нова
јесења промена.
Простором се топао,
нечујан звук разлива.
Нешто ми говори
да заплешем
у помен
прошлих дана.
Плешем из хира,
без ватре у очима.
Замишљен траг лептира,
невидљива нит прелама.
И слушам рањену птицу,
дубоко у недрима.
Бојом неба се покрива.
Низ лице капи кише теку.
Нека само теку.
Сунце ће заблистати
на камењу, које сам јуче
бацила у реку.