Отети отисци прстију
са длана мога.
Затрти отисци стопа
у дому моме
јече.
Јер валом времена,
читав ми живот,
пред оком промиче.
Док дишем,
мирис му удишем.
Изворе многе,
радости и туге.
Чији ми одјеци
телом жуборе.
Судбино!
Где нестаде предиљо,
тако ти година
паучином испредених.
Дечијих кликтаја,
Сунцем извезених?
Пружи ми руку,
док пуштам лепет
најлепших тренутака,
из колевке своје.
Чахуре твоје.
И часи се са собом мире.
Где ли си?
Ако те нема притајене,
у сазвежђу опсене моје.