Књига има три дела. Један посвећен смрти и два посвећена животу. Маринин се ту не рачуна.

Прва песма у првом делу, који је посвећен сину Карлу, носи управо тај наслов: „Одблесак сузе“. Последња у том првом делу је „Роса на образу“.

А између прве и последње су:

• Јецај,
• Кад се сретнемо опет,
• Еликсир живота,
• Потражи ме,
• Бол,
• Мук…

Само од наслова, па довољно да се схвати колико је танка граница између живота и смрти, поготово кад ту границу исцртавају они који непрекидно живе на граници између реалног и вуртуелног света. Марина спада међу њих.

Други део збирке посвећен је снаји, а трећи унуку. Последња песма носи назив „Идем даље“. Ево и стихова:

Подесе се тако

неки дани

кад сећање заболи,

заплаче у старој рани

У шупљинама ума

почне да крвари

Гаси свануће у очима,

дубинама модрим

господари

Мисли затаје,

по ћутњи ходе

Време посустаје

са зидова се слива

капље

Сваком капи

као иглом боде

АЛИ НАСТАВЉАМ ДАЉЕ!

То је Марина. Мајка покојног Карла.

<!–nextpage–>

Који с њом живи у њеним бесмртним стиховима, негде далеко међу звездама, само њој приступачним.

ЈОШ РЕЧ-ДВЕ

Марина Тот се писањем бави још од оновне школе, а прву збирку песама, под насловом „Тамо негде међу звездама“ објавила је 2007, две године после трагичне смрти сина.

Члан је панчевачког Књижевног клуба „Прота Васа Живковић“ , КК „Скадарлијска боемија“ из Београда и Удружења кљижевника у отаџбини и расејању, са седиштем у Новом Саду, огранак Београд.

Сем поезијом, бави се и односом човека и звезда (види наслов прве збирке песама) и врло је цењена у том парапсихолошком друштву, међу онима који комуницирају само њима знаним језиком. А тако и живе. На њима само знан начин.

Објавлјено 9. Јула 2016. године на  www.start013.rs