Седимо у „Двојци“ и пијемо кафу са Марином Тот, не као са хемичарком, већ као са алхемичарком писане речи, и то у оном њеном значењу које исцртава последње изданке еликсира живота. Не случајно, једна од песама из њене последње збирке носи баш тај назив. Еликсир живота.
Оно чиме су се годинама пре настанка хемије бавили управо најпознатији светски алхемичари. Они који су, трагајући за еликсиром који ће омогућити вечни живот, открили – алкохол. У алкохолу се може уживати, али то није сан који траје. А људима треба такав сан. Признали то они или не.
Повод за наш сусрет са Марином, уз незанемарљиво суделовање нашег некадашњег драгог колеге Дуце Павловића, није био случајан. Ако случајности, уопште, има у животу. Марина је недавно промовисала своју нову збирку песама, на чијим корицама пише да се она зове Одблесак сузе.
То је она иста суза од пре једанаест година, која никада не излази из ока, јер до њега никада не може ни да стигне. Она је тамо негде, у души, из које понекад отпутује у свемир, и онда се врати у своје вечно станиште. У оку је само њен одблесак.