Киша је
Уобичајен децембарски дан
Урнише,
урушава!
Пијавица!
Енергију исисава.
Не дам да ми приђе!
Не може!
Одлазим
клизим у мекоћу лета
утапам се у врелину
лаганог тропског ветра
Пристиглог однекуд
са Медитерана
Мисли почињу да трепере
Призивају чаролију
летњег дана
Навиру сећања драга
Ево
додирнула ме дуга!
Онако у пролазу
готово трепћући
Палетом боја
у блиставом млазу
с насмејаног лица
мог унука
Као да вилинска рука
далеко на хоризонту
исписује малену причу
о могућој људској срећи
Овакви тренуци ме
чине живом и када ми
ни до чега није