Лако би било смрћу
сву горчину
из себе спрати.
Заноћити за свагда,
меко,
у шаци свелог лишца
на запешћу.
Утонути омамљено
у бесконачност,
неисплаканих
месечевих суза,
под расплинутим
чинима звезда,
у поноћ.
Одрећи се свежине капи
јутарње росе на длану,
у освит новогме дану.
Све је лакше, него ли осетити
благодет спокоја душе своје
искреним признањем,
растерећене.
Марина Тот
Песма написана 03.12.2010. године