Лагано се тоне
клизи се у баршунасту
омаму сна
Један покушај
и примаче ми се
магловита копрена
Препуштам јој се
готово сва
Згуснуто време
успорено одмиче
Негде
на рубу полусна
твој драги лик
Почиње
игру сенки да претиче
Утишавам врисак
Настаје
мисаони мук
Под велом мрака
наслућује се
нејасан облик у полутами
Нисам га још свесна довољно
Суза у оку
магли се збуњено
Да ли сањам?
Прилазиш ми лагано
лепршаво, насмејано
Уобичајена корака
к’о паперје лака
Дотаче ме невидљива рука
Отима ме простору
додиром дуге
У трену нам се преплићу
замршени пути
негде у бескрају
на полеђини туге
У безименом времену
топе се минути
Глас без речи чујем
мисаони звук
– Устани мајко!
Не умишљам
Не нагађам!
Устајем као у заносу
С чежњом другујем
Ступам
у измењену стварност
У другој стварности
се рађам
Вретеном од снова
је испредам
На танкој граници разума
помаљају се
беспућа нова
При додиру се јавља
прозирна белина
Тишина шапуће
граби ме празнина
Носим твој драги лик
у мислима
Сапиње ме тескоба
у недрима
Као у заносу
ходам
Успут посрћем
да те што боље погледам
и разочарано
све јасније увиђам
да је ово виђење
у ствари само
још једно моје
сновиђење!
Један леп
до краја недосањани сан
Моје дете је далеко
за леђима ветру
у свету који не познаје ноћ
колико ни дан