Сплићу се вали месечеве косе,
Пре него што се на хоризонту и појаве,
у пространству тишине и ноћне таме.
Окупани бојом вечерње росе,
у залеђу чежње, на прагу осаме,
злате се последњи минути јаве.
Кораком нити журе, нити касне.
Ту и тамо, још севне сјај у оку
помаме и на по корака згасне.
Замиру гласови на узглављу
од меке свиле. Пропуштен сјај
замагљених погледа смирују.
Топе се у мрачном застору.
Пред руком сна, невидљиве чини,
велове снова преко сени простиру.
У погледу, пре него што потоне,
сновиђења се кроз мук, помаљају.
Нејасне стопе сећања утискују.
У сред зеница, вешто се упредају.
Између опсене и душе,
стварност преиспитују,
струне живота додирују.
Гасе угарке радости.
У овом трену, негде у свету
туђе име се исписује по
траговима светлости.
Нека.
Има дана, биће још
лепих тренутака
и радости, у неком,
откуцају вечности.