Соба у којој
си живео
остала је иста
Место на коме
ти је лик за свагда
утиснут
младошћу твојом
још увек блиста!
Једнако још чујем
одјек гласова
што упркос времену
опстају
Од заборава
су отети
Бол ми дарују
Због чега
сваки откуцај радости
трне
поглед у мраку
гасне?
Јава тихо нестаје
Део по део живота
немоћно се предаје
Трагом суза
име ти исписујем
Своје кунем
С погледом у прошлост
ка суноврату падам
Нестајем
Једва да још и трајем
док лагано клизим
ка ноћи у којој
све што је икада
у мени живело
у далеком свету
је нетрагом остало
Ипак
Одјек неспутаног
гласа
путника кроз време
сваког часа ми
наговештава
да моје свитање
није далеко
Још мало