Само Бог зна колико дуго сам
затечена у свему,
што ми из беспућа подсваести,
само у назнакама,
до сазнања, повремено стиже.
И жртвеник
под мисли подмеће.
Тескобан обруч, телом се затеже.
Добитне карте, у трену се руше.
Осипају преостале мрвице среће,
у огледалу душе.
Тешко се парају крајеви мреже,
уплетене око увида,
које разум,
колебањем узнемирене савести,
једва да досеже.
И та слабашна нит, на путу до свести,
нагло се прекида.
Можда због немоћи,
могуће због стида.
Марина Тот
Песма написана 09.12.2008. године.