Једно касно
поподне на мору.
Посматрам галебов плес,
по кружном коридору,
дуж ивице стварног
и замишљеног света.
Чини се,
као да унутар расплинутог етра,
преда мном,
беласа преломљена нит хоризонта
над пучином.
Поглед ми заварава.
Сваки замах галебових крила,
дочарава
азурно плаветнило твог погледа.
Изгледа
да ми на тренутак, снага илузије,
јасно виђење спутава.
И настављам да те тражим
дубоко негде, у небеском беспућу,
где се анђеоски пути
с’ тајнама морских вила преплићу.
То је мој сафир!
Измештен далеко,
изван познатог простора
и времена.
Утонуо у свој мир.