Воштане свеће
слабо трепере
у капели утиснутој
у вапај
Под рукавом
криомице испод ока
ишту још недаће
На сред просторије
постоље
мрско пролазницима
небитно корисницима
деценијама на истом месту стоји
Урезан рељеф
на дохват улазних врата
утискује се у грло,
реже.
Побећи ћу!
Тескоба
која године не броји
почиње
да ме стеже.
Занемећу!
Сине
опрости што плачем
на твој рођендан
Само
једном се појави!
Макар
само на овај дан
Приђи,
дођи ми ближе
Испратићу
сваки твој траг
радо бих њиме
да кренем
Пропеваћу,
нека ти душу
песма додирне.