Још увек у корацима
кроз време,
на јаловим стазама
сећања,
назирем твој лик.
Кула успомена,
гранитној планини
налик,
звезданом росом
прекрива ми очи.
Сјаји са висина.
Погледом се,
кроз самоћу точи.
Прелистава дане,
по детаљима,
кад хрлих ка животу
обновљена.
И нагони мисли
против разума.
Због чега ме ноћу
прогоне сени,
што се по тупоме
мраку мичу.