Дубином ока тихо догорева сан.
Пред јутрење, зеницом пламти
нерођени дан.
Ћутња безгласја
с’лакоћом проналази
још једну животну нит.
Морем неизговорених
беседа, лагано клизи реч.
У мисао се уклапа.
Невидљиве скале упреда.
Са новим хоризонтом,
јаснoвиди поглед се стапа.
У спомен драгог имена,
узнесеног иван простора
и времена,
песма се, у недрима рађа.
Безимена.