Идемо
један другоме у сусрет,
мање-више вољно.
Да бисмо се ипак,
након свега срели.
Гледамо се дуго,
изнад пута,
којим ходимо.
Док кушњом плутамо
и мислима
ка неизвесности
бродимо,
напетост нам уврежује
пипке по стопама.
Прошлост је осушен
лимунов сок на уснама.
Садашњост нам
на длану бљеска
и мерка,
чистину пред нама.
Пут, кораке броји
шапатом стрпње.
Корак,
рачуницу кроји,
утиске збраја.
Шта са чиме иде,
на шта се своди,
са чиме се спаја.
Најзад се срећемо,
добро сучељени.
Због бројних рачуна,
које нисмо свели.
Не слутећи, при том,
да ће наша лица
и све што их дели,
угледати једно.
Само уколико
на мировној стази,
подаримо другом
Универзум цели!