Седам велова преко очију,
магле изоштрен поглед.
У луци на дну зенице, тону лађе.
Иза седам затворених врата,
деле се ноћи, од дана неосванулих.
Изнад врата, затамњен прозор,
као мртва стража бди,
над амбисом искушења.
Отворимо широм прозоре,
кренимо стазама искупљења.
На пропутовање, једни ка другима.
Дозволимо сједињавање дана и ноћи
у властитим менама.
Месец, на небу окачен,
смираје исијава.
Сунце, на хоризонту,
радост живљења зрачи.
Крај замраченог прозора,
ни трага светлости.
Отвори га у себи,
без устезања и зазора.