Чаролијом се опија мисао,
што варљиву јаву твори.
Свака би душа, небеске двери
свом ширином да раскрили.
Једним животом се живи.
Живели!
Хоћемо ли се, у заносу,
напити животних сласти?
Блаженством узнети
примаљивом путањом
заводљиве светлости?
Ловорикама засутом.
У беле месечеве путе,
звезданим семењем засуте?
Да нам реч планине помери,
рајске вртове отвори.
Над пучином распростре
блистави хоризонт.
Ал’ све прошлост за кратко бива.
Да ли кад год, чаша у руци
несмирајем задрхти
и осмех на лицу се следи?
Кад светлост у оку,
руком судбине избледи.