Негде у свету
откуцава поноћ.
Изместило се време
у другу димензију,
наизглед.
Не одустаје од пута.
Некоме је јутро,
а некоме је већ истекла
преостала кап времена,
у истом варљивом трену.
Делићи времена мрве простор.
Боли интонација тишине
у говору пролазности.
Окован простор
не чује зов бесконачности.
Заварава га привид.
Клео се пастир да је имао стадо.
Али то би, само привид,
у неком другом простору
и времену.
Закукала кукавица
над туђим гнездом,
гола као пустиња.
Заварао је привид,
док му се прикрадала.
Мирис заблуде
рије трагове душе.
Искушава урлик хаоса
у кругу постања.
Кајање суди оку сузом,
што га привид заводи,
било кад и било где.