Ноћас те неће
досегнути руке моје,
ни уз тонове
заводљиве рапсодије,
коју ћемо,
свим својим бићем чути.
Такође нећу погледати,
у склопљене очи твоје,
препадоше ме комешања
изненадне жеље моје.
Нећу чути неизговорене
мисли своје,
свесна њихове снаге
умножене за двоје.
Од свега, једино могу
да препознам,
делић душе своје
склупчане у твојој,
којим нам се нуди:
Mогућност ускрснућа једног,
сасвим другачијег света
Случајем оплођеног.
Кретањем малене споре,
у самом освиту,
магично кристалне зоре.