Да ли се све дешава у исти мах,
да крвотоком кола ватрени уздах,
струји дечији плач, одјекује смех?
Да ли се померамо за корак унапред,
или идемо на крај приче, уназад?
Што такође, може бити неки почетак,
уколико погодимо онај неухватљиви,
нерођени и већ проживљени тренутак.
Који негде између, неодређено промиче,
лута по временској скали, маглинама отиче.
У бесконачном померању, све нас дотиче.
Коло судбине кораке сплиће.
Што постоји и што је постојало и даље кличе.
Судбине, једне на другу неизбежно личе.
Можда тек подсећају на нешто, што
реком времана у нама и мимо нас протиче,
до краја непрепознатљиво. Несазнатљиво.
Казаљка на механизму, само означава
приближни редослед догађаја,
који следе и које нико не може да очита.