Свака мисао сродну реч тражи.
Да знамен свој,
на празан лист убележи.
И препозна своју другу страну.
Ону дубоко закопану,
сложену и мање јасну.
А присутну.
Не би ли, своје друго лице,
једном угледала.
У дубини изврнуте равни,
с друге стране огледала.
Ако јој се да и ако може.
Зато мисли повремено,
сродне речи траже.
Не оне лаке и провидне.
Јаке бирају,
да остану чврсте и стабилне.