Један сонет, два сонета,
сплет сонета,
ритмиком понета,
отварају
тајна врата душе,
изнутра.
Један сонет, два сонета,
сплет сонета,
на крилима нота
пренета,
умилно звоне ширином беспућа,
најдубљег дела људскога бића.
Враћају му достојанство.
Таласи распеваних сонета,
не признају држављанство.
Опстају изван граница
и бирократских образаца.
Мимо владара и владавина,
контролисаних рубрика
и злонамерних критика.
Песма је скривени кључ
за отварање вратница Раја.
Могуће је да досеже
и до неиспитаних
даљина бескраја,
које се не дају ни замислити.
На овоме свету, свака се бол,
само спесмом може ублажити.
Марина Тот
Песма написана 12.08.2008. године.