Један сонет, два сонета,
сплет сонета, ритмиком понета,
у дубини људског бића,
отварају тајна врата изнутра.
Промину сјајним зраком
у сванућу јутра нова,
чим замирише зрела цваст,
медом обојених снова.
Које душа, између бола
и лепоте, радо сања.
Док се из крошње ноћи,
развејава прах сећања.
И сунчево лице израња,
Један сонет, два сонета,
сплет сонета, крилима нота
преко лица света, пренета,
умилно звоне ширином беспућа,
најдубљег дела људскога бића.
Песма је скривени кључ
за отварање вратница Раја.
Могуће је да досеже
и до неиспитаних даљина,
отканих удахом бескраја.
Које се над браздом живота
не дају ни замислити.
На овоме свету, свака бол се
само спесмом, може ублажити