Севају даљине у далеким пољима
и беле маглине у звезданим јатима.
Затамни се небо, да горје зајечи.
Згасну сузом, жеравица у оку праведника
и замрзну се кап росе на длану тежака.
Пресушиће реке у ватреним јутрима,
завијеће ветар над утртим стазама
под стењем, пред опустелим кућама.
Зашкрипаће стопе у снегу,
под птичијим перима..
На неораним, плодним њивама.
Заболеће јутро, белом белином у очима.
Јер штипа ме тескоба, тишти у недрима.
Заплакаће ми дуги дани пред вратима,
Зајаукнуће суво цвеће у сурим горама.
-Опрости ми стари оче на овим речима!
Опрости што спознах сав бол и тугу твоју,
над залуд проминулим годинама,
у ишчекивању да дочекаш кћери и синове.
Да на Крсно Име обиђу те
и дом свој родни, смехом испуне.