Када часовник зазвони,
у скученом простору,
међу тесним зидовима,
недостатак времена,
затечена лица прогони.
У једноме дану,
капљица времена,
исцури, као у трену.
Сужено је кретање,
у задатим оквирима.
У забитом сутерену
ограничених живота,
уситњени дани труну.
Или једноставно оду,
на неку другу страну.
Углавном, брзо ишчезну.
Уљуљкују се заробљене,
рајске птичице,
прихватају своју обману.
Упијају ретке честице
проређене светлости
у маленом прорезу.
Кроз који једва да тиња,
бледуњави зрак у кавезу.
Труде се да истрају.
Само трун свог времена,
радостима препуштају.
Ретко да је и дочекају.
Срећи се само надају.
Пут ка сјајној чаролији,
негде изван себе траже.
Чега не може ни бити,
у авлији, опасаној трњем,
унутар личне страже.
Собом ограничени,
својом појавом утамничени,
искрено се, још надају.
У боље сутра се уздају.
Поричу, како бољи дани,
у којима шире видике стичу,
овде и сада, колико данас,
у њима самима, заправо ничу.